Živica Francuski

Jedared sam išao po babu u Lemeš, kockala je tamo u kafani Spartak u glavnoj ulici, i ja uđem u kafanu kad ono prizor za pamćenje: svud po podu razbacane karte i fraklići a baba se popela na šank i drži sve ostale mušterije na nišanu. Cigara joj skroz dogorela do brkova, a na levoj nozi nije imala čizmu! Vidim ja čizma razbila u paramparčad izlog sa zadnje strane, pa stoji onako zaglavljena…

“Šta radiš to?” viknem ja a ona skoči i polako krene ka vratima, smeje se….”Varalice, varalice!” čujem ja da ostali gosti u polušapatu govore,” imala si karte u rukavu”, a ona, ni pet ni šes GRUM! – puče u plafon, odvali se onaj veliki luster okrugli i pade na jednog Bunjevca što je stajo kod klavira spreman da potegne…. Sigurno je revolveraš…. nije imo mali prst…
Kad ta gomila poče da se skuplja, “ispucala je”, šuškaju:” ima još jedan metak!”, i kreću ka nama, a ona meni dade neku firangu u koju je umotala novce…” Beži!” kaže… “Stani, stani… Uzećemo taoca!” A ovi – usraše se… Sve se zgledaju koga će, kad ona izabra jednog žujana, štono kaže Torbica, visok, štrkljast, proćelav čovek, sa čudnom frizurom, ono malo retke kose što je imo pustio je u dužini 30-ak centimetara sa leve strane, pa je onda taj perčin prebacio na desno da izgleda ko da ima kosu, i imo je fatu u uvu sećam se…
Kaže baba: “Sedaj na motor!” a on – o’seko se… Ja upalim i mi krenemo… Kad smo došli do Sentomaša kaže baba: ” Da ga gurnem nogom niz ovaj nasip… Ne treba nam više taoc…Nek se kotrlja, malo da se i mi smejemo”! Nemoj ga gurati, mislim se, ženo Božija… “I šta ćeš dobiti kad ga gurneš?” kažem ja, “Mo’š mislit što je smešno”, mada,… jeste malo smešno kad se čovek kotrlja, jel…
“Ma smeta mi ova njegova kosa sve mi vijori tu po licu” reče baba i gurnu ga niz nasip… Jer ja sam vozio, on je sedio u sredini, a baba na kraju sica i kako dodam gas njoj sve po licu te njegove dlake… Tera je da kija….Okreto se on sve do Jegričke i kad je bućn’o, mi sedosmo na motor i teraj dalje…
Posle je taj čovek doš’o kod nas da moli da mu baba vrati nešto žetona. Vratila mu je, al je moro da obeća da će meni dati da pišem u njegovim novinama, i otad ja imam kolumnu u Živinarskoj reviji… Eto, tako sam upozno Živicu Francuskog…