"Izlazak" u Beč

Dragi dnevniče
Izvini što ti se dugo nisam obratio, ali nije ni bilo povoda za to. Život mi je toliko jednoličan i dosadan da sam u jednom trenutku uhvatio sebe da zavidim Žiki na provodima i dogodovštinama. Svaki dan prokleto isti! Odem u onu rupu od preduzeća, naslušam se gluposti i uvreda i tako sjeban idem kući…pakao!
Na jednom obasja me sunce, petak, zvoni telefon, moj drugar Deki. Mislio sam da me opet navlači na neki narodnjački izlazak, jer navodno na mesta sa seljačkom muzikom izlaze lepše devojke???, ali nije to! Predlaže mi vikend u Beču, njegov stric tamo ima gajbu! Naaajjjjzaaaadddd!!
Jedini zajeb je što nemamo kola! Moja su kod keve trebaju joj…hmmm…ma šta te ja tebe lažem, kao da ćeš nekom reći…njena kola – trebaju joj, a Deki magarac ima zabranu upravljanjem motornim vozilima zbog alkohola – još koju godinu, te je kola prodao da mu ne zvrje po ulici.
BUS!!! Samardžija reisen!!!
Put do Beča odličan, 6h sa sve stajanjem i granicom, dobro je krenulo. Kada smo stigli reko to je to….ali ustvari nije!!! Seli u taxi i udri! Jedan semafor, drugi, dvadeseti…, jedan podvožnjak, dva mosta, fabrika…, svakim kilometrom Beč je sve više ličio na Istambul! Najzad smo stigli, taksi je koštao otprilike kao i hotel u centru, al šta je tu je! 
Čeka nas Dekijev stric, popularni Gidra, vlasnik kladionice i “našeg” kluba. Divan gospodin u komplet trenerci sa mobilnim veličine prosečnog LCD televizora, posle tradicionalnog pozdrava saopštava nam da su mu neki rođaci banuli, al’ da ne brinemo. Njegov prijatelj izdaje krevete za samo 5 evra i živi odmah iza ugla tu, metroom smo za 20 min u centru… Hmmmm…a taksijem sat…, no dobro! Nisam hteo da mračim, kupio nam po kebap i odveo u “smeštaj”. Treći sprat socijalnog smeštaja, dve sobe, mala kuhinja i sedam likova sa svih strana sveta, kao u Beneton reklami. Nisam baš siguran da su svi u Beču turistički pa čak ni legalno, pošto kada je poštar zakucao, svi su se posakrivali po gajbi. Spavao sam obučen sa pasošem u ruci-UŽAS!
Naravno izlazili smo kod Gidre u lokal, jer iz nekog razloga, naše su devojke najlepše na svetu, gde sam bio primoran da slušam nostalgične zvuke rodnog mi kraja koji sam napustio pre nepunih 12h….i tako ceo vikend, nisam video ni B od Beča, ako ne računam dvanaesti bicirk.
U nedelju kada smo kretali, molio sam Gidru da kada nas već vozi na stanicu, stane samo 15min u centar, da se slikam kod opere…, čisto da imam nešto za fejs! Al NE! “Đe ću ti sada to tražiti??!”… 15 godina živi tamo. Direkt buska, kebab i dve litre vode u ruke, tradicionalni pozdrav i MRŠ!
E to ti je to dragi moj dnevniče… Magdi sam planirao da uzmem nešto u Marija Hilfe ulici al’ dobila je malu nargilu. U autobusu tek kreće haos. Deki povraća na 50km, jer je sinoć presis’o a ja u pauzama menjanja kesa gledam najbolja ostvarenja naše kinematografije u žanru “urnebesna komedija”… O tome ću ti pisati za koji dan…,već je 11h moram da žurim na posao, bar da stignem pre Torbice, ne mogu da ga slušam kako je u mojim godinama ustajao u 5!
Pozdrav!